Драги народе, Христос васкрсе!
Поздрављамо вас овим радосним поздравом, који се – како каже Јеванђеље [Mт 28, 1] – оног чудесног недјељног јутра, на освитку првог дана недјеље, проносио попут шапата и невјерице међу Христовим ученицима у Јерусалиму. Тог јутра се, једном засвагда, промијенио смисао људског битисања на земљи. Тог јутра је Васкрсење Христово постало окосница и циљ нашег постојања и наше вјере у Живот вјечни. Једном ријечју, Васкрсење Христово, а кроз њега и наше васкрсење – постали су смисао и циљ нашега живота.
И баш као и у поменуте Христове дане, и данас су тешка времена и не можемо а да не примијетимо да, услијед кризе која нас је задесила, пристижу смутње с разних страна, а несигурност, страх и неизвјесност постали су саставни дио наше свакодневице. Уз све недаће с којима се суочавамо, поред мноштва ствари на које смо навикли и за које смо тренутно ускраћени, овога прољећа ни сâм Васкрс нећемо прославити на уобичајен начин – сабрани заједно на божанственој литургији у храмовима. Иако нас та спознаја растужује, веома је важно да се стално кријепимо мишљу да ту „жртву“ привремене одвојености подносимо како бисмо заштитили и сачували своје ближње и себе, то јест оно најдрагоцјеније чиме нас је Господ обрадовао – а то је дар живота. У све ове дане, током којих нисмо у могућности да одлазимо у храмове на свете литургије, треба непрестано да храбримо себе и друге да ова криза неће трајати вјечно, те да ће се и ова невоља, као и многе друге прије ње, оконачати и да ћемо, као и раније, опет моћи да одлазимо у храмове и учествујемо у богослужењима. А док не наступи тај час, благи Господ ће, сигуран сам, наше молитве примати ма гдје их и у ма каквим условима их узносили и изговарали. Јер сјећајмо се увијек тога да су хришћани небројено пута током протеклих 2000 година били ускраћивани за могућност да се у храмовима сабирају и моле, али то ни најмање није утицало на снагу њихове молитве и вјере у Господа.
И заиста, не морамо се враћати далеко у прошлост, нити морамо поглед свој управљати ка осталим народима овога свијета, довољно је само да сагледамо сопствену историју. Сјетимо се тако свих наших предака који су страдали у логорима попут Јасеновца. Ако би била тачна тврдња да је неопходни услов нашег општења с Богом учешће у литургији и другим заједничким богослужењима – значи ли то да су ти страдалници били богоостављени, будући да мјесецима и годинама нису били у могућности да присуствују евхаристији? Напротив! Усудио бих се рећи да Господ у кога вјерујемо не укида страдања, али је увијек и првенствено с онима који пате – Он их тјеши и састрадава с њима, само ако га они желе. Стратишта су заправо Господу Богу нашем обитавалиште, чак чешће неголи велелепни храмови, ако се већ упуштамо у таква поређења. Стога не будимо маловјерни и малодушни, не очајавајмо већ будимо стрпљиви и у смирењу дочекајмо предстојећи празник, као свједочанство побједе живота над смрћу, добра над злом, наде над безнађем!
Без обзира на то што су наступили тешки тренуци за све нас, желио бих да вас подсјетим на још нешто што сматрам изнимно важним, на двије снажне и окрепљујуће поруке које ће нас, вјерујем, истински подићи и утјешити, а које је својевремено, тог свијетлог васкршњег јутра, Васкрсли Господ упутио својим ученицима. Те Христове ријечи, које би и ми као поздрав требало непрестано да упућујемо једни другима, гласе: „Радујте се!“ (Мт 28, 9) и „Не бојте се!“ (Мт 28, 10). Вјероватно ћете се запитати: Како да се радујемо када нам је већина тога што нас је чинило радоснима ускраћено и одузето, и како да се не бојимо када сваки дан, са свих страна свијета, пристижу вијести о смрти!? Да, истина је да је свакако немогуће човјеку да се не боји, јер страх је природни израз слабости нашег постојања. Уосталом, поменуте ријечи „Не бојте се!“ упућује својим ученицима васкрсли Христос. И њега видјевши – они су се бојали. Али важно је да не заборавимо то да и страхови могу бити различити. Васкрслог Христа уплашили су се и војници који су чували његов гроб и његови ученици. Страх ових првих је био очајнички, док Христове сљедбенике, нарочито жене-мироносице и саму Богородицу, упркос свој тузи и страху, нису напустиле вјера и нада. Зато би позив „Не бојте се!“ још боље било превести са „Не очајавајте!“ или, парафразирајући апостола Павла – „Не бојте се као они који немају наде!“ (1Сол 4, 13). Зато, упркос свему што видите и чујете, упркос свим вашим страховима и бојазнима, устрепталог срца вас позивам: Радујте се и не бојте се, јер нас ослободи Спаситељева смрт, како нам вели Свети Јован Златоусти. Радујте се и не бојте се, јер васкрсе Христос, и радују се анђели!
Сјетимо се и тога, драга браћо и сестре, да смо прије свега неколико недјеља живјели не мислећи тако често на Бога и живот вјечни – напротив, јурили смо за обавезама, за послом, за животом, без помисли да му има краја. Сада пак имамо више времена и стога чешће мислимо о смрти, а запитали смо се и шта је то стварно важно, шта је то суштинско у нашем животу? Необична али моћна болест нас је неумољиво подсјетила на истину да је наш живот прожет смрћу и да он још увијек није живот у пуном смислу те ријечи. И зато коначно немамо изговор да се не вратимо и поново обратимо Богу Животодавцу, и то не само језиком него и срцем, у којем увијек има мјеста за њега. Били смо, изгледа, заборавили на то да смо само гости и путници у овоме свијету, али нас је немилосрдна болест опоменула, и још увијек нас опомиње, да је све на шта смо се до сада ослањали пролазно. И успјех. И новац. Све, сем Господа, који нам говори: Не бојте се! Јер Он је увијек с нама, чак и када ми нисмо с њим, Он је с нама и онда када ми не мислимо на њега, и Он је тај који нам говори да се не плашимо, већ да се радујемо јер ће све ово проћи!
Наведене ријечи Господње пружају нам другачији поглед на наше постојање и из коријена мијењају духовно расположење из којег посматрамо живот и вјечност, ту исту вјечност коју често олако заборављамо. У том свјетлу, сјетимо се и тога да су многи од нас, и то не само у контексту ове кризе, истински привилеговани. Тако смо ми, становници богатих земаља, тужни и уплашени јер смо лишени могућности да се виђамо с пријатељима у финим ресторанима, да путујемо, присуствујемо утакмицама, одлазимо у позоришта и биоскопе, а заправо би требало, макар на тренутак, да се присјетимо да већ годинама у свијету букти избјегличка криза, те да милиони људи, од којих су многи хришћани, па и православни, ништа од ових ствари које се нама готово подразумијевају не могу ни да замисле. Они не само да не воде богат друштвени живот већ не могу себи да приуште ни најнужнију љекарску бригу, ни посао, ни дом, и, ма како то парадоксално звучало, ни сада, у недаћи изазваној пандемијом, немају, сем голог живота, шта друго да изгубе, јер су све већ изгубили, и то пред нашим – неријетко одвећ равнодушним – очима. За већину поменутих животних благодети ускраћени су, због тешких социјалних прилика и сиромаштва, нажалост и бројни наши сународници у својим домовинама. Христос, међутим, никога од малочас набројаних страдалника не заборавља и не гледа равнодушно (а многи међу њима, ето, немају прилике да свечано и богослужбено прославе ко зна који по реду Васкрс!).
Сјетимо се стога макар данас свих оних пред којима смо чак и у овим ванредним околностима и те како привилеговани, те искористимо пружену прилику да нуждом задобијено вријеме које проводимо у својим домовима искористимо да се искрено загледамо у сопствена срца и да промислимо о томе како да себе учинимо бољим, како би свијет у коме живимо био бољи, не само за нас већ за све људе, а поготово оне у невољи. Ако тако будемо чинили, истински сам убијеђен, Христос ће овога Васкрса васкрснути и у нама! Наша срца ће се од камене пећине претворити у најсвијетлији дом у свим свјетовима и биће љепша од сваке царске одаје! Надам се само да ћемо Христа Бога нашега у својим срцима задржати и након што се ови дани искушења окончају, те да га нећемо заборавити и поново одбацити.
И за крај, мила браћо и сестре у Христу, још једном вас позивам да будете разборити, да не посустајете духом, те да у малодушју не повјерујете да ће нас – макар и на трен – Бог наш дивни оставити саме и неутјешне, јер је милост васкрслог нашег Господа бесконачна и љубав неизмјерна! И зато, ријечима васкршње пјесме, опростимо и ми једни другима, и искрено се и јаче него икада у љубави према Богу и једних према другима сјединимо и запјевајмо нашу хришћанску оду радости и ускликнимо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова!